30 нов Predstavljamo uspešne poslovne žene
Sanja Popović Pantić, Predsednica Udruženja poslovnih žena Srbije
Neprestano usavršavanje
Magistar ekonomskih nauka, zaposlena kao istraživač u Institutu “Mihajlo Pupin” u Centru za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, Sanja Popović-Pantić je i stručnjak za menadžment i jedan od osnivaća Udruženja poslovnih žena Srbije, ali i ostvarena porodična ličnost – majka i supruga. Izuzetno aktivna, dinamična, vešta i sposobna, sjajan organizator svog vremena, jedna je od žena na koje bi trebalo da se ugledaju druge žene. Pogotovu što se svojim svestranim angažovanjem trudi da na svaki način pomogne drugim ženama. Sve su ovo više nego dovoljni razlozi da razgovaramo sa Sanjom i pokušamo da našim čitateljkama otkrijemo tajnu njene uspešnosti.
Autor ste i koordinator većine projekata za razvoj ženskog preduzetništva. Konkretno, koji su to projekti i na realizaciju kojeg od njih ste posebno ponosni?
– Udruženje poslovnih žena se bavi planiranjem i ostvarivanjem raznih projekata. Svi se, generalno, odnose na jačanje dve ciljne grupe žena u preduzetništvu: početnica i žena koje već vode utemeljene biznise. Projekti se u tom smislu i razlikuju i zavise od toga kome su namenjeni. Osim toga, bavimo se i kontinuiranim istraživanjem ženskog preduzetništva i tako obezbeđujemo, za sada, jedinu statističko-informativnu osnovu za žene u preduzetništvu u Srbiji. To nam je omogućilo da nas institucije za razvoj malih i srednjih preduzeća prepoznaju kao relevantnog partnera. Posebno sam ponosna na projekat koji promoviše primere dobre prakse u ženskom preduzetništvu, a to je „CVET USPEHA ZA ŽENU ZMAJA“ koji je ove godine obeležio petogodišnji jubilej. To je naš najvidljiviji projekat, ali ne i jedini. Kroz naše projekte za „start up“, prošlo je oko 3.000 žena iz cele Srbije, a oko 200 ih je napravilo svoje firme. Neke su uspele i da ih prošire i zaposle nove ljude, što sve predstavlja satisfakciju za nas koje na tome radimo i čime se ponosimo. S obzirom da država još nema posebne programe za samozapošljavanje žena, značaj naših projekata je utoliko veći.
Pre 11 godina inicirali ste osnivanje regionalne ženske mreze na prostoru bivše Jugoslavije. Koja je svrha te mreže, šta su joj ciljevi?
– Ova mreža u tom obliku više nije aktivna, ali su je nasledile neke druge mreže i projekti koji omogućavaju da se preduzetnice iz regiona i dalje susreću. Moram da istaknem da su poslovne žene iz regiona komunicirale i onda kada njihove države nisu, a činjenica da je sada i taj kanal uspostavljen, olakšava i nama poslovanje.
Da li žene sa ovih prostora, bez obzira na razmirice koje su se desile, bolje sagledavaju probleme, zajedničke interese, uopšte, da li bolje sarađuju od muškaraca? Da li su manje sujetne i surevnjive?
– Pravo pitanje u pravi čas (ha, ha). Upravo smo se prošle nedelje vratile iz Zagreba, gde je naših 10 članica, preduzetnica, učestvovalo u konferenciji “Investiranje u budućnost” koji je organizovao Stejt Dipartment (Američka vlada), uz pomoć američkih ambasada u zemljama regiona. Mi smo imale priliku da se ponovo susretnemo sa preduzetnicama Hrvatske, BiH, Crne Gore, Makedonije, Albanije. To smo iskoristile za vrlo konstruktivne razgovore i dogovore. Već ovih dana odlazimo u Albaniju. Usput ćemo svratiti u Podgoricu, gde ćemo se susresti s preduzetnicima Crne Gore u sklopu projekta Evropska mreža preduzetništva. Sve ovo dovoljno govori koliko smo spremne na saradnju i razumevanje. A, kad je reč o surevnjivosti, mogu da kažem da je jedan od razloga zbog kojeg su žene, iako manjina u biznisu, kada jednom uspeju, stabilnije, upravo u tome što umeju da slušaju i čuju drugog. Nije to samo moj utisak, već to potvrđuje i izveštaj EBRD (TAM/BAS). Naime, žene su kao vlasnice imale mnogo više uspeha u projektu korišćenja besplatnih konsultantskih usluga, koji su im pomogli da svoje firme sertifikuju i probiju na zahtevno evropsko tržište. U balkanskoj kulturi je i dalje kod muške populacije često prisutan sindrom “sveznanja” i pristupa ‘a sad ja tebi da kažem”, koji je prilično isključiv, a tu onda nema razvoja ili bar ne brzog priključka u savremene trendove poslovanja.
Jedna ste od manjine obrazovanih, pametnih Ijudi, posebno žena, koja uspeva da to svoje znanje i savete adekvatno naplati. Kako ste u tome uspeli i koliko ste to morali da “platite”?
– Kao istraživač sam na budžetskoj plati i tu nema govora o “naplaćivanju” znanja, ali se istovremeno bavim i konsultantskim poslom, koji je dolaskom evropskih fondova i razvojnih projekata dobio na značaju. Evropskim partnerima je veoma važno da u lokalnim sredinama imaju na raspolaganju adekvatne profile sa specifičnim znanjima. I mogu da kažem da su imali sreće u Srbiji, jer bez obzira što taj broj još nije dovoljan, ipak je veći nego u nekim drugim državama u kojima su implementirali slične programe. Taj se posao ceni, ali je još dnevnica stranog konsultanta višestruko veća od dnevnice domaćeg, iako razlike u znanjima i sposobnostima nisu tolike. Istini za volju, niko od nas nije školovan za ovu vrstu posla, pa smo i mi učili kroz rad sa strancima, tako da su iskustvo i stalno učenje i usavršavanje preduslov za profesionalnu konkurentnost. Tu nema stajanja i to je cena koja se stalno “plaća”. Meni je puno pomogla i specijalizacija na “Brajton univerzitetu” za inovacionog konsultanta i rađ sa malim i srednjim preduzećima na terenu, pored domaćih akademskih zvanja, s obzirom da sam na putu da steknem i doktorsku titulu.
Bili ste, između ostalog, urednik publikacije koja je obrađivala temu kako žene, samozapošljavanjem, da prevaziđu i pobede svoje siromaštvo. U čemu su te žene grešile i šta su im stručnjaci savetovali?
– Teško da možemo govoriti o „greškama” žena. Možda sam malo pristrasna, ali čini mi se da ipak osnovni problem leži u manjku adekvatne institucionalne podrške onima koji žele da se samozaposle. I nije samo reč o tome da im pomognete kroz povoljan “start up” kredit, na primer, već i da ih posle ne dočekaju rigorozne fiskalne dažbine, razno-razne takse, koje moraju da plate, a da još nisu napravile ni prvi promet Dakle, neophodna je sveobuhvatna reforma posebno poreske politike, koja svih ovih godina ostaje nedodirljiva.
Razni drugi državni programi podrške konkurentosti i inovativnosti malih i srednjih preduzeća, koje mogu da pohvalim, imali bi i veći efekat, ako bi se pomenute reforme, makar, počele da sprovode i to na način da preduzetniku bude bolje. Jer, to je sektor koji zapošljava oko 2/3 radno sposobnih ljudi kod nas, i on će vratiti taj novac u budžet kroz nova zapošljavanja, pa će i državi biti bolje. Međutim, ovaj algoritam koraka je, nažalost, obrnut…
Udati ste i majka dve kćeri. S obzirom da ste vrlo aktivni i angažovani na više strana, kako uspevate sve te obaveze da uskladite sa harmonijom porodičnog života? Ko kome u vašoj porodici čini ustupke ili da li je muž taj koji „malo više trpi i toleriše“?
– Moja strategija je da u profesionalnom životu napravim sinergiju svega što radim, da se za to permanentno borim, na način da svi budu na nekom dobitku. Samo tada možete da imate podršku bez koje ne možete to da ostvarite. Ovo, naravno nije lako, ali je zanimljivo i meni se sviđa da to radim, pa mi tako ne predstavlja problem već izazov. Nastojim da se posle 17h potpuno posvetim deci i porodici, od kontrole domaćih zadataka, razgovora o onome šta im se desilo toga dana, u čemu sve više uživamo, jer su one već velike i imaju interesantna zapažanja o ljudima i svetu oko sebe, do onih “logističkih” pomoći ili “odvezi-dovezi” na dodatne aktivnosti.
Tu je već angažovaniji suprug, dok sam ja više zadužena za “psihološku” podršku i odgovaranje na sva moguća pitanja. Na moju veliku sreću, mama sam devojčica, pa su nam ovi razgovori veoma značajni i ja se jako uživljavam u njihove probleme i dileme.
Kad je reč o toleranciji, ona postoji na obe strane, jer je moj muž, takođe, preduzetnik, što znači da u skladu sa gore iznetim problemima ima posla po ceo dan, a i sekiracije. Balans uloga nije jednom zauvek osvojena bitka, naime, iz dana u dan se vodi kroz “vežbanje” tolerancije i fleksibilnosti. Nekad ide glatko, nekad ne, ali je bitno da oboje želimo da se uskladimo, pa to onda možemo i da postignemo u krajnjem “skoru”.
Kako vaspitavate decu i šta je to što ćete ih savetovati kad dođe trenutak za njihovo profesionalno opredeljivanje?
– Iskrenost i otvoren razgovor o svemu. Nema guranja “pod tepih”. Učim ih da probleme rešavaju sa nama, često simuliramo neke situacije iz života, pa ih pitamo kako će da ih reše. Svesna sam njihovog uzrasta, ali istovremeno ih i cenim kao ličnosti i to različite. Vaspitavamo ih isto, ali sa modifikovanim savetima, jer su različitih karaktera. Mislim da je veoma važno da im sada pružimo podršku, da ih iskritikujemo kad zasluže, ali analitično i argumentovano, kako bi shvatile grešku.
Protivnik sam “policijskog” pristupa dečjem vaspitavanju. Mislim da je veoma važno da shvate da smo im pravi oslonac i da smo uvek tu za njih, a ne da smo neki kontolori i naredbodavci. Kad se taj odnos poverenja stvori, a u ovom uzrastu je to pravi trenutak, posle je kasno. Verujem da neće biti većih problema pri izborima koji će pred njima biti i u vezi s daljim školovanjem i u vezi s ličnim životom.
Imate li slobodnog vremena i kako ga najčešće provodite?
– Kad malo bolje razmislim, shvatam koliko brzo živimo i ja, stvarno, nemam vremena za nešto što se zove “vreme samo za sebe”. Retko izlazim uveče i ne pratim društvene događaje. Ne gledam televiziju, a nije mi zbog toga ni žao (izuzev nekih emisija koje zajedno sa kćerkama gledam, pa nam je to zajednička zabava). Sa prijateljima i rodbinom se družimo, često idemo u prirodu, uvek porodično. Ima mnogo lepih mesta u okolini Beograda i mislim da je odlazak van grada pravi spas za dupu i najbolji antistres program.
Šta biste savetovali mlade žene, koje sada treba da krenu svojim poslovnim putem – kojim stazama da se upute?
– Da se kontinuirano usavršavaju i da vole ono što rade, da budu otvorena za nova profesionalna iskustva, jer su to investicije koje nikad ne propadaju, bez obzira da li će se opredeliti za preduzetništvo ili rad za platu.